Семинар друштвене историје
Прва национална, а четврта београдска, ноћ музеја донела је знатно дужи списак понуђених локација у односу на претходне, а самим тим и, уз изузетак неколико поставки, краће редове.
Музеј примењене уметности је у ноћи музеја представио две поставке: Омаж Шарлоти Перијан и Уметност пушења. На изложби посвећеној Шарлоти Перијан, сарадници Ле Корбизијеа, највише пажње је било посвећено њеном раду на дизајну намештаја и уређењу ентеријера. Приказане скице, фотографије, али и комади намештаја су најчешће изгледали необично, иако направљени да буду јако практични (зидне полице, којима се по потреби могу додавати или скидати делови, при чему је на зиду могуће направити заиста неуобичајене облике). У сваком случају, спој необичног и практичног је свакако био очекиван од сараднице Ле Корбизијеа, која је уједно покушала да споји утицаје француске и јапанске културе.
У групу од око 120 светских градова који обележавају Ноћ музеја, у суботу, 19. маја, ушло је и девет градова Србије. Поред Београђана, којима је ова Ноћ била четврта по реду, у ноћни обилазак музеја могли су да крену и становници Новог Сада, Ниша, Ваљева, Шапца, Сомбора, Зрењанина, Кикинде и Сирогојна. Статистика каже да су у Србији музејски прагови прекорачени 320.000 пута, а од тога 240.000 пута у београдским музејима. Да сте се те вечери нашли у Београду, не би вам била потребна мапа да бисте обишли педесетак београдских локација. Било је само потребно пратити реке покислих људи који журе ка зградама означеним балонима.
Нашавши се празних руку испред Билет сервиса, пошту су све карте биле распродате раније, кренули смо, по инерцији, ка Музеју југословенске кинотеке. Поред карата, наишли смо и на пријатно изненађење. Изложено је неколико експоната из, иначе сталне, али јако ретко јавности доступне поставке поводом 110 година филма у Србији. Међу њима су се нашле претече пројектора, камера, као и други уређаји са самог почетка онога што је данас познато као филмска индустрија. Поред поставке у холу, посетиоци су могли да одгледају и четири филма, која су се циклично приказивала од 18.00 до 2.00. На програму су били: Милион година пре Христа, редитеља Дона Чефија из 1966, Путовање у средиште земље, Хенрија Левина из 1959, Фантастично путовање из 1966. и Кућа Страве Тоба Хупера из 1981. Између пројекција, гледаоци су могли да присуствују егзибицијама Академског спелеолошко-алпинистичког клуба (АСАК), а у једној од просторија приказани су слајдови фотографија са њихових путовања.
Народни музеј Ваљево је искористио Ноћ музеја да премијерно прикаже нову, сталну, дуго очекивану поставку под називом Ваљево – трећа димензија прошлости, поглед из будућности.
Како су нас раније обавестили, ово је требало да буде прва комплексна поставка у Србији, пропраћена савременим детаљима, мултимедијалним средствима и изненађењима, попут праве пећине неолитског човека која посетиоце дочекује на самом улазу у изложбени простор – и заиста сва очекивања су испуњена! Ваљевски музеј, након реконструкције и ревитализације, која је почела 2000. године, представља својеврстан модерни времеплов – посетиоци пролазе кроз временске капије почев од тродимензионлане представе грнчарске радионице неолитског човека, шатора Ваљевске болнице, кабинета војводе Живојина Мишића, салона ваљевске грађанске породице с почетка 20. века, па до тога да су у могућности да прошетају кроз стару чаршију града уз звучне ефекте граје, коњских копита, звука из ковачке радионице... Наравно, ово су само најзанимљивији детаљи из целокупне поставке чији је назив апсолутно оправдава.
За једно вече обићи пет музеја и шест поставки представљало је праву уметност. Не толико због обимности самих изложби или због међусобне удаљености музеја колико због броја заинтересованих посетилаца! Према званичним информацијама у Београду је забелезено око 240.000 улазака у музеје и галерије. Ради се, дакле, о чувеној манифестацији „Ноћ музеја“ која се традиционално одвија у преко 120 градова широм света, у 40 земаља Европе, а од скоро и код нас (ово је наш четврти пут, с тим што је први пут ове године организација проширена и на неке градове Србије).
Оно што је прво упадало у очи јесу били редови испред музеја, гужве унутар њих и људи који су бауљали по граду покушавајућу да установе у којим улицама се налазе мање познати изложбени простори. Због чега су онда та места преко године празна? Чини се да се ту ради о веома способом оранизационом тиму који је открио све чари комерцијализованог друштва и који је пронашао начин да се посетиоци приближе музејима, па макар и кроз њихову банализацију. То потврђују и сами избори тема изложби, њихови помпезни називи и спектакуларни сижеи. „Хаљине српских принцеза и краљица, секс, рад и друштво, уметност пушења, венчања, вампири или мамут made in Србија“ били су само неки од разлога да се по кишној вечери напусти удобност дома или да се паркинг место по граду тражи више од пола сата.
У Конаку кнегиње Љубице, у оквиру Музеја града Београда одржана је поставка слика различитих стилова и праваца углавном аутора XX века, а на тему пејзажа Београда. Владао је баланс између уља на платну, акварела и дела графике, а могле су се видети и слике наших најпознатијих сликара: Уроша Предића, Оље Ивањицки...
Цео догађај такође су улепшали звуци класичних дела на хармоници које је све време изводио млади виртуоз у очигледном музичком заносу. Садашње уређење Конака могли смо да видимо само у пролазу до подфорума у коме је била организована већ поменута изложба. За оне који су можда ипак желели да виде сам конак делили су се мини проспекти са неколико фотографија и основних информација о конаку од времена његове изградње до данас.
