За једно вече обићи пет музеја и шест поставки представљало је праву уметност. Не толико због обимности самих изложби или због међусобне удаљености музеја колико због броја заинтересованих посетилаца! Према званичним информацијама у Београду је забелезено око 240.000 улазака у музеје и галерије. Ради се, дакле, о чувеној манифестацији „Ноћ музеја“ која се традиционално одвија у преко 120 градова широм света, у 40 земаља Европе, а од скоро и код нас (ово је наш четврти пут, с тим што је први пут ове године организација проширена и на неке градове Србије).

Оно што је прво упадало у очи јесу били редови испред музеја, гужве унутар њих и људи који су бауљали по граду покушавајућу да установе у којим улицама се налазе мање познати изложбени простори. Због чега су онда та места преко године празна? Чини се да се ту ради о веома способом оранизационом тиму који је открио све чари комерцијализованог друштва и који је пронашао начин да се посетиоци приближе музејима, па макар и кроз њихову банализацију. То потврђују и сами избори тема изложби, њихови помпезни називи и спектакуларни сижеи. „Хаљине српских принцеза и краљица, секс, рад и друштво, уметност пушења, венчања, вампири или мамут made in Србија“ били су само неки од разлога да се по кишној вечери напусти удобност дома или да се паркинг место по граду тражи више од пола сата.

Било је неколико поставки које завређују пажњу, које су биле врхунски уређене и за које је било довољно квалитетног материјала, мада су оне биле изузеци (на пример, Ars Fumandi“ у Музеју примењене уметности). Правило је било, ипак, да се мањи број просторија посвети једнократној изложби, док су у већини просторија стајали редовни експонати. И тако је једним ударцем убијено неколико мува, па су неупућени и углавном незаинтересовани конзументи добили прилику да виде и оно што по изложбеним просторима стоји годинама. Ствар је у неку руку контрадикторна. С једне стране, можда и није лоше да се масе, макар и на превару, упознају са сталним поставкама, те да тако неко ко на факултет долази у папучама и шорцу за плажу види нешто чему никада не би посветио пажњу (ко зна, можда му то помогне да се изгради?!). С друге стране, да ли је то прави начин да се презентује „висока“ култура у нас? Није ли повлађивање потрошачком укусу обесмишљавање уметничке вредности и какву одговорност имају националне институције културе? Опет се као и током деведесетих чекало у редовима, без обзира где тај ред води. Требало је да видите колико је труда у гурање и чување свога места у једном реду уложено од стране неколицине средовечних госпођа и којом брзином су те исте жене нестале када су чуле да је то ред за просторију у којој се симулира оргазам за чоколадицу! Неки би рекли да се ради о хипокризији нашег друштва (лицемерју, за оне који преферирају домаће речи), мада се мора признати да редови имају и своју социјализујућу функцију. Било како било, видимо се на следећој Ноћи музеја. А до тада препоручујем да посетите Музеј 25. мај, дуборезе у Музеју примењене уметности и изложбу британске савремене уметности у Музеју на Ушћу (средом је улаз бесплатан)!

Дуња Полети,
млађа сарадница на Семинару, Београд