Рођен давне 1987. године у Београду, у ГАК “Народни фронт”. После седам година уписао сам Основну школу “Стеван Синђелић” у којој сам завршио првих четири разреда. Затим прелазим у Основну школу ”Филип Вишњић” коју завршавам. Три године сам био кадет војне гимназије у Београду. Потом завршио Пету београдску гимназију.

Поред сви ових генералних података битно је да поменем да се бавим глумом у Театру 5 у Београду. Поред глуме бавио сам се и кошарком и ватерполом, као и извиђаштвом. Тренутно студент класичних наука на Филозофском факултету у Београду.

Зовем се Чила Кочиш. Рођена сам 9. јануара 1984. године у Панчеву. Основну школу сам уписала у мом селу, Дебељачи, на матерњем језику - мађарском. Била сам одлична ученица, па сам ишла на такмичења из мађарског језика (освојено 3. место на окружном такмичењу, 1997. године) и физике (освојено 3. место на општинском такмичењу, 1998. године).

Учествовала сам и у културном животу Дебељаче, тако што сам ишла на књижевне вечери и рецитовала, писала чланке за новине и водила програм на радио станици Ковачици. Основну школу сам завршила 1999. године и после сам уписала Гимназију Михаило Пупин у Ковачици. Наставу сам похађала на српском језику. Постала сам члан Фондације Ракози 26. јула 2000. године, након што сам успешно завршила програм Students Without Boundaries. У току овог програма, ученици и студенти из различитих земаља обилазе све значајне историјске знаменитости Мађарске и уче о њима. Наставила сам и са такмичењима.

Два пута сам на покрајинском нивоу освојила прво место у причању народних приповедака (2001. и 2002. године). Негде у исто време је у гимназију стигло обавештење из Петнице о образовном програму за 2002. годину. Одмах сам се заинтересовала и послала пријаву. После су ми јавили да сам примљена на зимски семинар из историје за средњошколце. Написала сам рад на тему Локални херој, па сам постала полазница програма историје, са правом да учествујем и на пролећном, летњем и јесењем семинару. Гимназију сам завршила 2003. године и због одличног успеха добила Вукову диплому. Одлучила сам да упишем Медицински факултет у Београду. И сада, када сам студент овог факултета, знам да нисам погрешно одабрала, јер је мој будући посао најхуманији од свих.

Рођена 24. августа 1986. године, у Мостару, БиХ. Од пете године живим у Херцег Новом (Црна Гора), гдје и завршавам основну школу и гимназију општег смјера, и, наравно, поштено заслужујем диплому Луча. Завршила сам и основну музичку школу, инструмент виолина. Током средње школе била сам члан Савјета младих Херцег Нови за борбу против, замислите, забране точења алкохола млађима од 18 година. Учествовала сам у још многим ван наставним активностима, као на примјер, секцијама сликања, писања, лингвистике, била члан редакције школског листа и слично.

У ИСП сам била на семинарима 2004. и 2005. године, након чега сам „протјерана“ јер уписујем Архитектонски факултет у Подгорици. Тренутно чекам упис на трећу годину овог факултета.

Слободно вријеме испуњавам читањем књига, добрих и лоших, и сурфањем по интернету (постала сам тотални геек). Велика љубав ми је свака врста квалитетне, авангардне и необичне умјетности.

Брачни статус: неудата, срећно заљубљена.

Јелена Милићевић, рођена 27.04.1984. године у Београду, где је завршила основну школу и гимназију општег смера. У Истраживачкој станици Петница на Семинару друштвене историје била је полазник 2002. године, а 2003. године уписала Факултет организационих наука у Београду.

Током студија стекла доста практичног искуства у области пословања, посебно маркетингу и финансијама, сарађујући са бројним домаћим и иностраним компанијама. Говори енглески, француски и шпански језик. У 2006. години боравила је два месеца у иностранству, где је похађала семинаре у организацији студената универзитета Ecole Polytechnique, Париз, i Politecnico di Milano. Тренутно је при крају студија и има амбицију да настави школовање.

Рођена сам 19. октобра 1987. и већ имам иза себе 3 промењена држављанства (ово ми је 3.), а једва да сам променила државу у којој живим. Можда је то један од разлога зашто је врло занимљиво бавити се историјом у овој земљи, па и они који се нису школовали за позив историчара или се не школују, воле да понекад ''зарањују'' у прошлост. Нешто слично се дешава и мени. Историју сам заволела још док се звала ''Познавање друштва'' (тај предмет су одавно укинули) и то ме осећање још мање-више држи. Почело је као што обично бива, читањем неких занимљивости из живота славних или неких романсираних историја, али једном заражен – увек заражен. Сасвим нова ''врата'' историје за мене су се отворила када сам почела да посећујем Петницу и семинаре друштвене историје. Почела сам да схватам да је историја много више од саме историје, да је то нешто велико, гломазно, али опет јако привлачно. Сада још привлачније него икада. Ја сам тако схватила историју. Покушај да објективно сазнамо нешто више.

Да не бих само писала о историји и томе како она и ја ''фунционишемо'', ред је да напишем нешто и о себи.

Уписала сам Технолошко-металуршки факултет у Београду и иза себе имам тек један семестар. Вероватно је још много рано да причам о својим професионалним плановима, али волела бих да то буде оно за шта се школујем. Остало је сасвим тешко предвидети.

О својим интересовањима сам већ писала. Можда треба да будем прецизнија и кажем да ме интересује мало ''модернија'' прошлост или савремена историја, друштво послератне Југославије, културолошке траннзиције. Проналазим се и у другим друштвеним наука, пре свега, социологији, али оно што ме тренутно највише окупира јесу хемија и физичка хемија, органске технологије, па сам и тамо пронашла себе... За сад. Ако ми нешто промени мишљење, вероватно ћу почети да више читам историјске књиге...

Толико...